Autor: Zdemko
U mjesecu svibnju sjećamo se Križnog puta 1945.
pripadnika Hrvatskih oružanih snaga i naroda, zarobljenih ili predalih se u
Austriji i Sloveniji jugoslavenskim partizanima ili Britancima, koji su ih
potom izručili prvima. Donosimo dva osobna svjedočanstva o Križnom putu.
Prvo je usmeno
svjedočenje Milana Pavleček, r. 11. travnja 1927., iz Drežnika Brezovičkog kbr
88, dano pred svjedocima 30. listopada 2011. u njegovom domu. Svjedočenje se
daje u izvornom obliku.
«Ja sem bil v Križnem putu, i brat Jura. Njega ni živoga
već… Mi smo bili v domobranima. Ja sem bil pozvan kao regrut četrspete u
siečnju mesecu. A u proljeću je ono bil preokret. Ja sem bil [u] Kerestincu…
obuku vršil. Iz Kerestinca su nas prie preokreta deli Varaždin i kad je onaj
slom da bu išel, znami za Sloveniju. U Celje. Onda, kad smo zarobljeni, v Celje
su nas dotirali. Tam smo dva dane bili, kuliko li? Tam su po hotiele, ovaj,
pometali otrov, da bumo jeli, da bumo pojeli… Ali nismo, nismo, nismo… A da smo
gladni bili… Nismo niš jeli.
Onda su iz Slovenije nas čez
Sanobor, ovaj, tirali, za Goricu. Tu, čez Lučko. I došli smo tu na Lučko, kad
su kolone tirali, straža je na konje jahala, a nas su ze strane… tirali. V
kolone. A na Lučkem sem ja opazil pokojnu Katicu Lončić i Slavu. Opazil. I ja vičem… reko: „Slavo“, jer
sem ja bil pri Luketiću v službe prije, pa sam ju poznal, „Slavo, dej javi moje
matere…“, ja nisem znal da su brati potučeni, „da sem živ.“ A one su drčale uz
kolonu, a stražar veli: „Odbi! Odbi! Odbi!“. Oni su na konje nas terali. I…
Pravac čez Remetinec za Goricu. Iz Gorice za Sisek. Iz Siska za Kutinu, iz
Kutine za Popovaču i onda prema Belovaru. E, kad su nas v Belovar tirali, to se
peške, mi već nismo jedan drugoga poznali. Svi smo bili ono… Nismo jeli niti…
Sisku smo na smetlišću pobirali kuorice kaj smo jeli. I, kad mi iz Popovače
išli smo prema Belovaru, išli smo, nuoć nas je lovila, čez jenu šumu, cesta je
bila dobra, i… bila velika šuma ze strani. Najedamput samo viknul stroažar:
„Kolona stoj!“ [stanka] Morali smo stati. Kolona u Božju mater. [stanka] Kad…
Najedamput samo čul, kolonu su odsekli i trrrr i potukli i... u grabe… A nas
ostale za Belovar.
Došel sam po doanu v Belovar, to
znoam dobro. I, tirali nas u onu žicu. I idemo čez vrat[a] i tu ti je išla
pokojnja Slava Bartolova s čerjum, oni su se v Belovar odselili. Ona išla s
košarum v groad. Znaš, po ulice. A njezina kći je išla zmenum v školu, Zdenka
joj je bilo ime. A ja vičem, reko: „Zdenkaa, Zdenkaa“… A ona uz kolonu drči da
bi ona vidla do je. Jer me ni poznala u oniem… Ona je misla da njezin brat,
Dragan – on je isto negde poginul… Ona je išla je samo uz kolonu, jednak do
žice. I kad nas u žicu zatirali, jednu livadu… Tu je graba bila skopana,
jebemti, i drieve su bile postavljene, če si trebal kenjati… Kaj buš kenjal, od
štoa! To je put bil, kaj misliš. Niš jeli! [stanka] Če smo do mlake došli, vode
smo se napili. I one su bile sigurne, idu z druge stroani žice, gde je stroažar
bil, a ja poazim i ja pomalo idem između žice nutre, med raju, idem bliže, i ja
velim, reko: „Zdenka, dej javi domuom moje matere da sem živ.“ A ja nisem znal
da su brati potučeni. I ona domuom i na vlak i za Brezovicu. Matere povedati.
A kad je mati došla z pokojnom
Slavum Bartolovum kaj je v Belovaru bila udata, mene ispratiju iz žice pod
nejakvu vrbu tam i bum z materom rieč rekel. (Ja nisem znal da su brati
potučeni). Onda veli taj partizoan, veli: „Slušajte draga… ako sumnjate da vaš
sin ništa nije kriv, da nije oni zločin delal, vi donesite od odbora[1]
potvrdu, mi ćemo njega pustiti“. Ona, sirota, Slavum domuom, tu na vloak, i
ide. To je[2]
bil Žugaj, ki ih je[3] dal i potući, znoaš, kaj
buju, onda je Pavel Medinjakov, dole ispod brega, on i Jura Cigan. Doali su
napraviti kao… da nisem ništa kriv, da me oslobodiju, pustiju. Jura je [potvrdu]
donesel matere, jer on je mega teca Jurice Juriška sestru imal za [ženu?], i
veli Jura: „Ma daj, mi ćemo napraviti…“ Ali on je siromak, bil nepismen, on je
samo komandoval. A nepismen je bil. A Žugaj je rekel „kako nebi, pa to su bili
dobri dečki, pa nisu to nijakvi loši bili“ [?!], ovo i ono, i… Napravili.[4] I
mati s tiem… v Belovar, da me budu pustili… De sem joa [već], da oprostite, pizde
materine. Već sem bil… Vloak znami na teretnjoak, otvoreni, [u] jeno mesto od
Beograda prema Makedonije gde smo išli, bil je tuniel. A nas su v štale
nametali. Kad je nutre [u] tuniel zašel, a mašina huhuhuhu… Mislil sem da se
bumo podušili. [stanka] Tam sem bil, ne znam kuliko… Mesec i puol. Vane smo
bili. Nismo bili pod krovom. Ja zjeniem tu iz Karlovca dečkom, ja sem pod
brdom… malo smo dubli, kaj smo da kiša, pod kam smo gloave teknuli nutre. E
onda bil tam popis…. Raspust bude. Za Zoagreb, kaj sim, kaj za tam… I
transiport za Zoagreb. Idemu.
Dojdem u Zoagreb u puol dan,
točno došel sem. Samo lače na sebi imal. Kaj bum ja sad? Nimam nigdek ništa. Na
trajvan nemrem iti. Nimam penez. Na vloak nemrem iti. Ja čez Trnje prema
Savskom mostu i došel do Savskoga mosta i tu stroažar stoji. „Stani druže.
Odkar si ti?“. „Otud, otud.“ I ja čez, kak je bila ono bezinska, ono na
reskrižju, ja tam krenul čez Remetinec kak je Jugobetuon… Steza… Med šikarje,
samo da nepem po ceste, prema Remetincu. Kak sem bil bedast! Mogel me ki vrag
vubiti tam. V Remetincu dole na cestu, vidim ljudi stojiju za vloak. Čekala je
tu na vloak [nerazumljivo ime]. Ona je mene opazila, veli: „Joj, milo…“ Sem se
štel potirati uz prugu… Ze strani stoji partizoan i partizoanka od…s Karlovca. Su
čekali vloak. Veli partizoanka: „Priđi amo.“ Muoraš, kaj ćeš! „Okle ti?“ „Tu i
tu.“ Znoaš, baba je stoput guorša nek muški! Stoput guorša. Veli ona mene,
mrcina: „Što nisi išel u naše redove… pa nebi to doživel.“ A ta moja[5]
veli: „Milan, sad vloak dolazi, ovaj ob jeden, odi zmenum,“ veli, „bum ti ja koartu
platila.“ Kad sem došel domuom… doma bilo zaklenjeno. A Jura, brat, je isto bil
zaprt. Ovi[6] su
potučeni. Ja ti čez vrt duojdem, znoaš, tam, rezgledam se, zaklenjeno je, nigdek
nikoga ni. A veli ona[7]
mene: „Juoooj, Milaan, pa kaj si to ti!?“ I viče: „Strinaa,[8]
odi domuom, Milan je došel.“ […]».
Epilog: Milan i Juraj Pavleček
preživjeli su rat i osnovali svoje obitelji. Njihova tri brata pokupili su
partizani s polja 8. svibnja 1945. na dan zauzeća Brezovice i Drežnika i
likvidirali ih na Demerju, zajedno sa još najmanje trojicom drugih. Milan i
Juraj očito su izbjegli sudbinu svoje braće samo zato jer su se tada kao
hrvatski vojnici nalazili u Sloveniji.
***
 |
| Desetnik Franjo Majdak |
Drugo je svjedočanstvo našeg suseljana Franje Majdaka, koje je 13. ožujka
2013. tek fragmentno zabilježeno izjavom njegove supruge Ljubice. Franjo Majdak rođen je 10.
studenog 1920. na Demerju. Dne 06. listopada 1941. počeo je služiti redoviti
novački rok u I. opkoparskoj (inženjerijskoj) bojni Hrvatskog domobranstva u
Sisku. U međuvremenu stekavši dočasnički čin vodnika, u njoj je nastavio
služiti državi do kraja rata, odnosno do predaje na Bleiburškom polju.
Obitelji je jednom pokazao gdje
je na spomenutom polju zajedno s ostalima gladan sjedio. Nadali su se da će
biti predani Nijemcima, a bili su prevareni i predani Englezima. Trgao je
oznake činova sa odore, a iz vojničke knjižice istrgao je list na kojem je bilo
upisano da je «odlikovan Zvonimirom» (kolajnom ili redom krune kralja
Zvonimira, kao vidljivim znacima
odlikovanja za zasluge u miru ili ratu, stečene za hrvatski narod i Nezavisnu
Državu Hrvatsku). Nakon
zarobljavanja prošao je kroz mjesta Bleiburg i Dravograd. Dobro je upamtio kako
je umirao od gladi, za koricu kruha dao bi sve što ima. Slovenci su im pomagali
na Križnom putu. Imao je krvave žuljeve, a obuća mu se sva razderala. Tko god
je iz kolone otrčao do Drave da se napije vode, bio je ubijen. Pio je vodu u
kojoj je bilo krvi i u toj vodi je vidio ljudske ruke. U Samoboru su jeli kore
s drveta. Partizan Makedonac htio je s njim «đorati» prnje od odore za njegovu
odoru. Zanimljivo je da mu je Franjo prkosno i tvrdoglavo odgovorio – i ipak
sačuvao glavu: „Kaj bi ti od neprijatelja uniformu nosil, a ja da tvoju ušljivu
nosim?!“. Do «đoranja» nije došlo.
U logoru na Petrovaradinu tri je
mjeseca ležao na golom betonu. Tu je s ostalima slagao odijela; tu je bilo
novaca na vreće, pisama, fotografija… Zajedno s drugima naplakao se nad
sudbinama svih tih ljudi čija je pisma i zapise na fotografija čitao.
Franjo Majdak se iz zarobljeništva
vratio u jesen 1945., prethodno uputivši pismo kući da se vraća. Kad ga je
majka vidjela, javkala je nad njim. Jedan susjed, vezan uz partizanski pokret (ime
poznato autoru ovog zapisa) rekao je u te dane: „Kaj je bandit ostal živ?“.
Bojeći se nakon povratka za život, Franjo nije spavao u kući nego na štaglju.
Franjo Majdak osnovao je svoju
obitelj, a umro je 27. kolovoza 1997.
Zdemko
